Гост

ОПШТИНА ПАЛИЛУЛА, НАЈВЕЋА У БЕОГРАДУ И ЈЕДИНСТВЕНА У СРБИЈИ
На крилима велике реке
Простирући се од најстрожег центра престонице до великих приградских насеља, богатих села и живописних ритова, тог царства лова и риболова, Палилула има огромне могућности и време пред собом. Општина је са најдужом дунавском обалом на целом току реке (чак 60 km). Није далеко дан када ће београдска лука бити на левој обали, у новој индустријско-пословној зони, на њеном садашњем месту најлепша дунавска градска марина од извора до ушћа, а Ада Хуја стварни „еурополис на Дунаву”

 

Општина Палилула је по површини највећа (44.586 хектара) међу седамнаест београдских општина, а четврта по броју становника (званично, 155.902, незванично око око 200.000 становника). Простире се на обе обале Дунава, повезане Панчевачким мостом (подигнут 1933, срушен 1944, обновљен 1946). На левој обали Дунава Палилула захвата готово сва насеља на подручју престонице према Зрењанину и Панчеву. С десне стране реке, од суседних београдских општина деле je улице Таковска, Булевар краља Александра, Рузвелтова и Драгослава Срејовића. Преко Карабурме, Вишњичке Бање и села Вишњица, Сланци и Велико Село, спушта се на Дунав.
Општински челници, у разговору за Националну ревију, указују да овако пространу општину чине три међусобно веома различите целине – градска (смештена у самом центру Београда), приградска и сеоска. Посебну вредност овде представља Дунав – нема општине на Дунаву која на свом подручју има дужу обалу од палилулске (чак 60 километара)!
Дунавска Ада Хуја је, такође, прави драгуљ Палилуле и Београда. Палилулци већ дуго воде борбу за то да ово речно острво буде „еурополис на Дунаву”. С обзиром на то да се у базичним планским документима престонице Ада Хуја третира као један од природних бисера престонице, постоје реалне шансе да се сан Палилулаца оствари. У наредних пет година, садашња лука Београд биће пресељена на леву обалу Дунава, где је Генералним урбанистичким планом предвиђена и велика привредна зона. Постојећа лука ће бити претворена у луксузну градску марину, једну од најлепших на дунавском путу од Беча до Црног мора.

ИМЕ ПО ЛУЛИ

Име Палилула помиње се први пут почетком XIX века и односи се на „село смештено на четврт сата хода” од града опасаног шанцем. О пореклу назива овог дела Београда нема поузданијих историјских података. Истраживачи сматрају да су ондашње власти, по некима лично кнез Милош, забраниле пушење на уским београдским улицама због лако запаљивих зграда. Према неким другим изворима, назив Палилула датира, као географски појам, такође из времена с почетка XIX века. Тадашња пракса била је да се деловима града надене име према занатима који се у њима обављају. Један од најраспрострањенијих заната био је грнчарски. Грнчарија је печена у пећима које су због облика и димњака називане луле, те се тај назив пренео на део града где су луле биле постављене и паљене.
Првих деценија XVIII века то је био најлепши део тадашњег Београда. Од Ташмајдана ка Дунаву и Булбулдерском потоку (данашња Цвијићева улица) налазиле су се „баште, виногради, пашњаци, али и млинови, па чак и летњиковци, чији су власници живели у самом граду”. О томе су оставили сведочења бројни колонисти, занатлије и трговци немачког, али и српског порекла, који су дошли у пратњи аустријске војске принца Еугена Савојског.
Палилула тек у време кнеза Милоша постаје село, захваљујући његовој жељи да од Савамале начини „праву варош”. Раселио је Савамалце, бесплатно им поделивши плацеве „код села Палилула”, наниже од напуштене и запуштене Батал џамије (на месту данашњег Дома Народне скупштине Србије, донедавно Савезне скупштине).
Палилула памти многе колосалне историјске догађаје. Један од њих је свакако објављивање Хатишерифа, на дан Светог Андреја Првозваног, 30. новембра 1830. године по старом календару: Велика порта признала је Србији пуну националну самосталност, кнезу Милошу наследно кнежевско достојанство, а Србима право на београдску варош. Ово је саопштено на брежуљцима данашњег Ташмајданског парка, испод кога су својевремено били рудници тврдог камена и шалитре, а у близини места где су Турци 1595, по налогу Синан-паше, спалили мошти Светог Саве.
Ташмајдан је данас један од централних градских паркова, лепо уређен, са многим садржајима за децу и младе. Назив Ташмајдан потиче од Турака: реч таш значи камен, мајдан је рудник. Неколико метара испод земље су остаци два миленијума старог водовода. Хронике памте и да је садашњи парк дуго био старо гробље. Ташмајданске пећине, недавно отворене и за посетиоце, крију важне трагове две хиљаде година историје Београда.

ПОД ЗАШТИТОМ СВЕТОГА МАРКА

Једно од најлепших здања сакралне архитектуре српско-византијског стила свакако је Црква светог апостола и еванђелисте Марка у Ташмајданском парку. Све до изградње Храма светог Саве на Врачару, она је била највећа српска црква. Радови на изградњи нове, данашње Цркве светог Марка отпочели су 1932. Пројекат и нацрт монументалног храма направили су браћа Петар и Бранко Крстић, професори Архитектонског факултета. Главна инспирација ових уметника била је Грачаница. У цркви је крипта Обреновића, раније смештена у старој Цркви светог Марка. Поред краља Александра Обреновића и краљице Драге, у овој крипти су и посмртни остаци још неких чланова породице Обреновић, појединих епископа и митрополита. У цркви је и саркофаг са посмртним остацима цара Душана (1308-1355), пренетим из Манастира Светих Архангела код Призрена, као и мермерна гробница патријарха Германа Ђорића (1898-1991). Слава општине Палилула је Марковдан, 8. маја (поново се слави од 1997).
На подручју Палилуле налази се и једини храм Руске православне цркве у Београду, као и седиште Подворја Московске патријаршије. Руска црквена општина у Београду основана је новембра 1920, чиме је почео организовани парохијски живот Руса у Краљевини СХС. На Малу Госпојину 1924, 21. септембра, положен је камен темељац, а већ 4. јануара 1925. освећен је новоизграђени Храм Свете Тројице. Он је данас смештен између Цркве светог Марка и здања РТС-а. У априлу 1999. године, током ваздушних напада НАТО авијације на зграду националне телевизије, руска црква је знатно оштећена.
У општини Палилула је и Манастир светог Стефана у Сланцима, једини активни метох Хиландара у Србији. Није познато када је тачно подигнут и ко је био његов ктитор. Према најстаријим подацима у XV, XVI и XVII веку био је познат као „стари манастир”, а народно предање га везује за династију Немањића. Више пута је разаран и обнављан. Године 1833. је потпуно срушен пошто напукли зидови и оштећени сводови нису више могли да служе својој намени. На месту старог манастира, године 1900. подигнута је мала капела са правоугаоном основом и двосливним кровом. У њој је служено све до 1968, када је отпочета темељна обнова манастира. Радови на реконструкцији су завршени 1970. Црква светог Стефана у Великом Селу је подигнута 1834. године од материјала срушеног манастира у Сланцима.
Од бројних палилулских храмова споменимо још Цркву светог Луке у Крњачи, стару Цркву цара Константина и царице Јелене у Овчи (из 1909, односно 1933), Цркву Преноса моштију светога оца Николаја у Борчи (из 1798, односно 1967), Цркву светог Николе на крају Дунавске улице у Вишњици (из 1838) и једину цркву на Карабурми, на углу улица Пере Ћетковића и Гарсије Лорке (из 1988).

НАСЕЉА И СЕЛА

У палилулским насељима на левој обали Дунава данас живи око 72 хиљаде становника.
У Крњачи, првом насељу на левој обали кад се пређе Панчевачки мост, њих 12.000 становника. Први становници Крњаче били су сточари из суседних банатских села који су дотеривали стоку на испашу и почели да је насељавају 1913. Овча је удаљена од Београда 12 километара и спада, уз Борчу, међу најстарија насеља на левој обали Дунава. По предању, име је добила по главном занимању својих старих житеља (овчари). И данас у Овчи живе претежно Румуни.
Борча, једно од најстаријих насеља у Панчевачком риту, у документима из XVI века уписана је као острво. Удаљена је од Београда шест километара. Насеље Котеж је основано 1968. У почетку је то било радничко насеље запослених у „Мостоградњи”, МУП-у и „Раду”. Данас је то урбана средина.
Најудаљенија месна заједница у општини Палилула је Падинска Скела. Обухвата насеља Падинску Скелу, Ковилово, Глогоњски рит, Јабучки рит, Врбовско, Бесни фок и Дунавац. Први закупци земљишта били су сточари из банатског села Падине, Словаци, те отуд име насеља.
Највеће палилулско насеље на десној обали Дунава је Карабурма. До ње су три села: Сланци, Велико Село и Вишњица. Између Вишњице и Карабурме смештено је урбано насеље Вишњичка Бања.
Некад „село удаљено пола сата хода” од Београда, Карабурма данас представља савремено насеље велеграда. Пре два века Турци су у овом крају извршавали смртне казне над непокорним поданицима. Турски израз за егзекуцију, у буквалном преводу, био је „венчање са смрћу”. Тако је, претпоставља се, ово насеље названо кара (црни), бурма (венчани прстен). Почетком XX века ту бивају отваране прве фабрике које привлаче раднике из других крајева Београда и Србије.
Стари документи веле да је Велико Село настало 1510. године. По предању, име је добило тако што је недалеко, ближе граду, тамо где се сада налазе Сланци, настало мало село. Сланци се први пут помињу у записима из 1716. године, а простиру се на обе стране Сланачког потока. Село је добило име, каже предање, по сланом језерцету Малом Сланцу.
Вишњица, ушорено село познато по вишњама, пружа се дуж обе стране пута уз десну обалу Дунава. Јован Цвијић је забележио да је Вишњица у турским временима називана Малим Цариградом на Дунаву. У току владавине Сингидунумом Римљани су градили летњиковце и садили винограде на брду изнад Дунава. То узвишење, данас познато као Вишњичка Бања, удаљено је шест километара од Београда. На њему је пре скоро четири деценије почела изградња елитног насеља.
На Палилули се налазе и споменици новије историје, као што су Гробље ослободиоцима Београда из Другог светског рата и Јеврејско гробље. Од значајних архитектонских здања треба поменути зграду Главне поште, Универзитетску библиотеку и Архив Србије. Уз општинску зграду у Таковској улици, иначе задужбину Агније и Михајла Срећковића, налазе се три важне информативне и културне институције: РТС, Дечји културно-образовни центар и Мало позориште „Душко Радовић” за најмлађе, са вечерњом сценом „Радовић”.
Спортско-рекреативни центар „Ташмајдан” је данас једно од најзначајнијих спортских стецишта младих. Раме уз раме „Ташмајдану” је и дворана „Пионир”. Стадион „романтичара са Карабурме” – ОФК „Београда” – највећи је отворени спортски објекат на Палилули.

НР Прес

***

Професорска колонија
Насеље Професорска колонија је јединствена културно-историјска целина којом се Палилула и Београд, као мало ко у Европи, могу поносити. То је градска четврт коју је између 1926. и 1929. основало, у њој живело и стварало, више од четрдесет професора Београдског универзитета. На данашњим мапама града, Професорска колонија је назив за насеље уоквирено улицама Цвијићевом, Булеваром деспота Стефана Лазаревића, Митрополита Петра и Браће Грим.
Један од најпознатијих становника Професорске колоније био је Милутин Миланковић, који је у Улици Љубе Стојановића живео од 1926. до своје смрти 1958. Занимљиво је да је живео у улици која носи име Љубомира Стојановића, министра просвете 1909, када је Милутин Миланковић започео професорску каријеру на Београдском универзитету.

***

Школе и факултети
Данас на Палилули постоји 30 објеката за рад с децом предшколског узраста, 14 основних, 6 средњих школа, 3 дома ученика средњих школа, 3 студентска дома и 8 факултета (Правни, Електротехнички, Грађевински, Архитектонски, Машински, Технолошко-металуршки, Рударско-геолошки и Богословски факултет СПЦ) са преко 20.000 студената. Ту је и Средња богословска школа „Свети Сава”, по којој је део Палилуле на коме се она налази добио назив Богословија.

***

Рај за риболовце и ловце
Палилулска подручја Панчевачког рита и потез Сланци – Велико Село располажу одличним потенцијалима за ловни спорт и ловни туризам. Посвећеници у риболов тврде да се у Београду најбоље пеца управо на палилулским обалама Дунава, адама, каналима и рукавцима (Црвенка, Себеш, Дунавац, Мокри Себеш) и малим језерима. Део неизмерног потенцијала које Дунав и његово приобаље пружају за развој спортова на води користе и кајакашки клубови у Борчи и Вишњици.